Akademski slikar mr. Drago Simić rođen je 1963. godine u Pelagićevu. Ovaj umjetnik koji je slikarstvo završio 1988 u Sarajevu u klasi profesora Ratka Lalića. Izlagao je 30 samostalnih i 50 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Zaposlen je u Centru za kulturu u Loznici od 1990. Jedan je od osnivača likovne kolonije i Međunarodne multimedijalne studentske kolonije u Tršiću. Dobitnik je više kulturnih priznanja u BiH i Srbiji.

O njegovoj izložbi Lica zemlje, lica ljudi historičar umjetnosti Marina Cvetanović je napisala:

“Samim izborom slika kojima je želeo da se predstavi, Drago Simić nas vodi kroz žanrovski bogat opus. Lica zemlje ili lica ljudi, svakako su nadahnuta osećanjem koje su u njemu izazvala. Predmetnost jeste nešto od čega on kreće, međutim on sa toliko veštine preobražava, omekšava krajnje realan prizor u lirski toplu, prepoznatljivu, a u fragmentima i asocijativnu sliku.
Posmatrajući prirodu bira detalj ili čitavu predstavu koju gradi sa nekoliko osnovnih linija oko kojih prepliće taj, samo njemu znan, uzajamni splet materije, boje, svetlosti i senke. Iz te prvobitne usredsređenosti na motiv rađa se jedna suverenost i moć da dopre do najtananije iskrenosti, do najličnijeg slikarskog izraza. Iz svakog pejzaža ili predstave zrači usamljenost, nekakva nostalgija u nagoveštaju. Odsustvo ljudskog prisustva donosi malo mistike i duhovnog mira. Da li ga slikar ima ili ga traži?
Lica ljudi pred nama nisu samo verni opisi fizičkog izgleda, već predstavljaju spoj unutrašnjeg i spoljašnjeg života portretisanog. Lica velikana izranjaju iz njihovih dela, iz njihovih zavičaja, iz njihovih sudbina, uzdižući samu ideju slike. Simić svesno potiskuje boju i donosi mukli kolorit koji više ističe lik u prvom planu. Pored volje da postigne fizičku sličnost, on ne odstupa od svog uobičajenog stila i tehnike, a to je asocijativno u slikarstvu. Upravo tako rešava pozadine portreta koje na taj način sugerišu bogatstvo unutrašnjeg života bilo koga od njih. Zapravo pravi sintezu figurativnog, simbiličnog, ali i apsraktnog te tako ispisuje njihove biografije. Portretima pristupa specifično poetski i bez teškoća ostvaruje vrlo određene izraze i osećaje na njihovim licima, u njihovim očima... Na neki način deli i sa nama svoja iskustva koja je u mislima doživeo sa svima njima.
Lica ljudi ili lica zemlje svakako su slikareva iskustva koja sežu i van granica platna, a sva se opet mogu sažeti u samo jednoj slici, bila to zelena prostranstva, krovovi grada, reka ili Vuk Karadžić, Ivo Andrić...”